<<<
Scenski prostor – Stage design, Nataša Murge Savić & Siniša Ilić, foto: Siniša Ilić
„(Ne)moć – Odgovor(nost)“
Živimo u svetu kontinuiranih ratova fabrikovanih da bi se povećao profit. Ideje poput jednakosti, prava na zdravstvo ili školstvo postoje samo u Occupy pokretima i doktorskim disertacijama. Sve ostalo je neprekidna trka za posedovanjem. Novca, materijalnih dobara, ljudi. Politika je ostala bez ideologije, izjednačena sa biznisom. U tom svetu najveći otpor je biti slobodan. Sloboda je neposedovanje. Sloboda je moć da se ne pristane. Da se ode. Da se naglas kaže. Sloboda je politički izbor. Ako usvojimo Brehtovu tezu da oni koji se izjašnjavaju kao apolitični zapravo pristaju na politiku koja se nad njima sprovodi, onda je svaka odluka politička pa tako i umetničko delovanje.
Upravo zato se nastup Srbije u Nacionalnoj selekciji Praškog kvadrijenala 2015. godine bavi politikom u njenom teorijskom i praktičnom značenju kao i svim procesima koje ona nosi u savremenom društvu. Umetnost je jedan od medija delovanja. Posle 60-ih godina u kojima je umetničko delovanje imalo specifičan društveni značaj, politika je, suočena sa moći koju umetnost potencijalno ima, izvršila aproprijaciju umetnosti premeštajući je u polje “slobode” i odvajajući je od života, smatrajući da oslobođanje od odgovornosti i posledica istovremeno znači i oslobađanje od uticaja. Danas, međutim, ni ta minimalna sloboda više nije politički prihvatljiva, što paradoksalno ponovo gradi uticaj umetnosti na polje života.
Nastup Srbije u Nacionalnoj postavci Praškog kvadrijenala 2015. godine inspirisan je pozicijom i značajem politike u savremenom društvu, kao i relacijom koju politika uspostavlja sa umetnošću i kulturom danas i procesima koji se u tim odnosima stvaraju. Oba termina posmatrana su u najširem smislu reči, od pitanja politike i procesa u savremenoj umetnosti i kulturi (pre svega u pozorištu i izvođačkim umetnostima) do politika i procesa koji određuju društveni, politički, ekonomski i ideološki karakter današnjeg sveta i, posebno, Srbije u tom svetu.
Rad kojim će Srbija biti predstavljena u Pragu činiće niz umetničkih/autorskih projekata, koji će se nizati jedan za drugim, dan za danom, formirajući celinu kako na značenjskom tako i na tehničko-produkcijonom nivou. Odabrani umetnici će imati na raspolaganju prostor galerije i jedan dan za realizaciju umetničkog dela. Prostor realizacije će putem sigurnosnih kamera biti u celini zabeležen, čime se stvaralački čin deprivatizuje i izmešta iz situacije “ateljea”, ličnog, stvaralačkog prostora umetnika u birokratizovani “javni” prostor činovnika. Na kraju svakog dana materijal će biti arhiviran i odlagan u prostor izlaganja do završetka Kvadrijenala. Osim dokumentacije nastale arhiviranjem proteklog vremena u prostoru izlaganja će biti prikazivan “živi” prenos (live stream) onoga što se u tom trenutku dešava u galeriji.
Kafkina kuća, u skladu sa metaforama koje on kao i njegovo kapitalno delo Proces danas nose, svesno je odabrana kao prostor izlaganja, dodatno usložnjavajući čitanje onoga što će biti prikazano, izvedeno, izloženo. Izabrani umetnici, prisutni pred posmatračima, prolaznicima, publikom, biće izmešteni iz sopstvenih prostora da u Kafkinoj kući, u javnom prostoru, pred kamerama obezbeđenja, rade, oslanjajući se jedni na druge. Da uče jedni od drugih i kroz taj proces menjaju politike. Da ispituju lične granice. Da osnaže jedni druge. Da prave umetnost koja nas se tiče. Da menjaju svet koji nas se ne tiče.
