<<<

Proces… Prostor… Prelazak
Ljiljana Miletić Abramović

Postsocijalistička politička realnost ni od ni prema, bez logike u postavljanju problema, nametnula je apsurd i banalnost kao vrhunske vrednosti. Očigledan je neuspeh građanina – intelektualca da osmisli sopstveni položaj u tekućoj haotičnosti fragmentacije savremenog sveta. Kulise i iluzija iz pozorišta i virtuelnih planova su nestale, i prenete su na ulicu u nizu lažiranih igrokaza i političkih predstava koje su preuzele vlasništvo nad uličnim prostorom. Pojačane su sve neprilike svakodnevice, a neprekinuti osećaj ugroženosti slobode prostora i normalnog života prelio se na prizemni, pločnički prostor ulice koji su osvojile sekvence nemilosrdne realnosti: prosjaci, muzičari, ljudi koji kamenuju tramvaje, policajci, navijači, religiozne litije, parade. Suženo je umetničko polje delovanja u prelasku od nepovratne prošlosti do nedostižne budućnosti. Proces neprestanog osipanja i nastajanja u kome se jedno vreme završava, a novo nastaje u melanholičnom znaku prolaznosti, jer uvek tu negde se krije i upitanost o mogućnosti progresa. Ali, možda naivna, pretpostavka je da umetnost (pozorišna) još ima simboličnu moć da provocira proces u kome je umetnički čin prilika za slobodu igre, razmišljanje i traganje za odgovorima u smislu Benjaminovske aure o jedinstvenosti i snazi neponovljivog umetničkog (pozorišno–scenskog) dela koje onda nosi i mogućnost katarze.

Zemlja kao scenski prostor
Slobodan Danko Selinkić

Danas događanja na ulici brišu granice koje su, do skora, definisale pozorišni prostor i scenu kao mesto u kojem se gradi jedan smišljeni, lažni i izmišljeni svet. Ta događanja u javnom prostoru ukazuju na pomeranje scenskog u onaj realni životni prostor zemlje u kojem je permanentni protagonista politika. Ona se provlači kroz sve pore života i uzima razne uloge, širi se i raste kao neobuzdani korov koji ne može sam da stoji bez oslonca i koji, istovremeno, nemilosrdno uništava i tako formira duhovni i fizički kontekst svog ukusa i estetike. Na sličan način, ona osvaja i kontroliše sav scenski prostor pojedinačnih života i čitave zemlje. Građanin se, paradoksalno, sve manje interesuje  za politiku i njenu kontrolu, a sve više za javni, scenski prostor. Tako je scenografija u njenom najširem značenju postala jedno od moćnih sredstava politike u stvaranju zablude o realnom životu i lepoti. Kako se odvijao taj apsurdni kafkijanski proces oduzimanja uloga i osvajanja prostora danas govore i suprotstavljaju se umetnici svojim delima i priroda kroz vremenske nepogode i razna klimatska iznenađenja kojima upozorava da scenom vlada neko drugi.