„Proces ili Šta je stvarno VAŽNO za mene?“

Koncept

„Proces ili Šta je stvarno važno za mene?“ performativna je instalacija petnaestoro studenata (manje jedan) s različitih fakulteta i univerziteta u Srbiji koji u prostoru Kafkine kuće pričaju o formiranju identiteta – ličnih, grupnih i kolektivnih – nastalih pod uticajem političkih okolnosti. Polazeći od iskustva sopstvenog odrastanja i života na turbulentnom području na kome političke prilike izrazito utiču na pojedinca, učesnici su u procesu rada razmenili svoje lične priče, ustanovivši da je zajednička ravan tih priča, naoko veoma različitih, neminovna uslovljenost svih nivoa i aspekata identiteta o kojima govore. Pronalazeći te zajedničke ravni, studenti su od grupe pojedinaca postali zajednica s uspostavljenim i (ili) prepoznatim zajedničkim vrednostima, ciljevima i idealima.

Proces pričanja priča potom postaje alat pomoću koga studenti uvode publiku u prostor svog uspostavljenog zajedničkog identiteta. Priče se pričaju u različitim formatima i medijima, pomoću ličnih predmeta – artefakata autentično vezanih za te priče. Više od sto artefakata planski je raspoređeno u manjoj prostoriji paviljona. Duh ove prostorije naveo je autore rada da ga prepoznaju i koriste kao fundus artefakata u kome se ovi čuvaju dok ne dođe vreme da njihova priča bude ispričana. Veća prostorija je pozornica na kojoj odsustvo priča, koje tek treba da se dogode, označava prazan prostor, odnosno scenski markeri koji taj prostor artikulišu. Na pozornici, u prostoru izvođenja, pričanjem priča studenti svoj grupni identitet dele s publikom u stvaralačkom procesu koji teži uspostavljanju barem privremenog, kolektivnog identiteta svih učesnika jednog umetničkog događaja.

Manifest

Politika od pojedinaca čini kolektiv. Bili mi toga svesni ili ne, sasvim je izvesno da otkad se rodimo stalno osećamo posledice političkog delovanja činjenog nad svima nama. Tako od samih svojih početaka postajemo sastavni deo celine koja trpi isti ili sličan kontekst postojanja, direktno određen političkim odlukama koje je neko, nekada za nas doneo. Pojedinac je, dakle, ujedno i uzrok, ali i posledica političkog delovanja, te je od njega suštinski nerazdvojan.

Na neki način je za sve nas na ovom prostoru politika predstavljala proces kojim je kolektivno delovanje preslikano na polje krajnje ličnog i intimnog osećanja, s manje ili više očiglednim posledicama. U tom procesu je za sobom ostavila i materijalnog traga, čineći od bezazlenih predmeta kojima definišemo svoje detinjstvo i odrastanje manifest funkcionisanja jednog sasvim odraslog, nasilnog i autodestruktivnog sistema koji je na sve nas od rođenja uticao, i suštinski odredio pitanje našeg identiteta, kao i pozicije u jednom nametnutom društvenom poretku. Društvo, odnosno njegova politička manifestacija, s vremenom je od nas i naših predmeta izgradilo artefakte, pričajući priče kojih sámi tek sada, kad više nismo deca, postepeno postajemo svesni.

Naš zadatak je da manifestacije tog procesa, koji nas je nepopravljivo obeležio, osvestimo u očima svakoga ko nam posveti pažnje i vremena, pokazavši mu da se iza fasade bezazlenog zajedničkog odrastanja krije kolektivni lik koji je za svog kratkog postojanja proživeo život koji većina možda ne bi mogla ni zamisliti. Pojedinosti ove komplikovane situacije često su nešto čega ni sami nismo sasvim svesni, te ovaj spoznajni proces koji namenski i zajednički prolazimo podjednako predstavlja i konstruktivno osvešćavanje političkih i društvenih uzroka koji su doveli do pričanja svih tih naših priča, i konteksta u kome se naši artefakti nalaze, kao i njihovo predstavljanje svetu, koji je na nas i naše odrastanje skoro i zaboravio, ili se makar trudi da na njega ne obraća pažnju.