IZABRANI RADOVI

<<<

Umetnička grupa Diaprojektor
> Shared Space – prostor pregovora

U procesu nastajanja scenografije najintrigantiji trenutak je kada još ogoljena scenografska misao, ulazi u dijalog sa drugim akterima predstave. Ona tada uspostavlja zajednički prostor – shared space – prostor pregovora, potencijala, relacija, politike, konflikta razlicitih interesa kao proces njenog nastajanja. Nakon tog trenutka više niko nije apsolutni autor.

Dalia Dukanac i Ivana Jelić
> Beograd u sobi

Proces stvaranja gradskih scenarija u jednoj sobi nije politčka novost. Autorke ukazuju na to da Grad i misao o prostoru pripadaju svima i da je građanski aktivizam kada su u pitanju urbane politike neophodan. Oni reafirmišu svoje “vlasništvo nad uličnim prostorom” i pozivaju i druge da urade isto.

Oliver Frljić
> Izdajnik

U kontekstu konstrukcije nacionalnih identiteta, koji se na prostoru bivše Jugoslavije događaju po pravilu kroz negaciju Drugog, Frljić afirmiše poziciju izdajnika, onoga koji je spreman ući u prostor koji je već identitetski određen i zauzet.

Siniša Ilić
> Prostor neposlušan nadgledanju

Danas su prostor i vreme ispunjeni meterijalnim i značenjskim informacijama koje je usled prezasićenosti podacima i relacijama skoro nemoguće sagledati. Čak i kada bi “sve” video, gledalac (različiti oragni kontrole) nema vremena ni kapaciteta da procesuira razuđenost podataka, signala, lažnih ili pravih tragova i putanja nagomilanog materijala.

Tomi Janežič
> 3.1 m2
Kako se odnositi u prostoru/društvu/državi/planeti prema nečemu što je bilo (prošlost) i nečemu što će tek da bude (budućnost)? Šta znači rušiti/skloniti sve što tamo već postoji? Šta s druge strane znači ostavljati i pristajati na sve? Šta kao gost mogu da donesem, čime mogu suštinski (ili neminovno) da doprinosim (stvaram)? Kako će se prema nama i našim tragovima odnositi oni koji će doći iza nas?

Karkatag
> From safety to where?

Bezbednost i sigurnost su velike reči savremenog političkog govora, ali
 šta se desi u slučaju potpunog ignorisanja svih safety protokola, u simulaciji haotične i nebezbedne situacije, nastanku haosa, biološki nepredvidivom kretanju, odsustvu svesti i snazi koja prati haos?

Darinka Mihajlović i Draško Adžić
> Institucija

Kakva je uloga Crkve u društvu liberalnog kapitalizma? Publika predstavlja izvođača i posmatrača baš kako je to inače postavljeno u religioznom kontekstu institucije Hrama/Crkve. Posetioci Crkve svojim ponašanjem u ”svetom hramu” izvode ritualnu praksu odnosa prema određenom kanonizovanom kontekstu.

Vladimir Miladinović
> Izvođenje arhiva / Performing the archive

Arhiv kao mesto koje čuva podatke o kolektivnoj traumatičnoj prošlosti nosi određeni potencijal za reartikulaciju odnosa prema dominantnim narativima o događajima koji su obeležili prethodne periode. Izvođenje materijala pohranjenog u arhivi nudi istovremeno i novi pogled na sam material i dominantne istorijske narative o prošlosti.

Andrej Nosov
> I bi reč. I ništa.

Šta je danas reč i šta nam ona znači? Kritička ili ljubavna, ona je beznačajna u svetu katastrofalnih slika. Mislim, dakle govorim. Preispitujemo reč u prostoru, javnom prostoru i javnom govoru kroz izgovoreno i čujno. Ono optužujuće i ono nežno. Kako danas sa tim?
Ima li kritika ičega ikakav smisao u bujici (bez)smislenih reči?

Andrija Pavlović i Tijana Đuričić
> „Clothes does (not) make the (wo)man“ better

Kaže se da odelo ne čini čoveka ali zapravo svi druge procenjujemo i sami svesni da će nam biti suđeno na osnovu onoga kako izgledamo. Šta se desi kada naša odeća progovori? Neizgovorene reči i inhibirana osećanja (ljutnja, radost, tuga, strah, ljubav), progovaraju kada se obučemo. Interakcija sa drugima, uodnošavanje “hodajućih tonova“, stvara ukupan zvuk koji je personifikacija mnogih varijeteta društvenih odnosa.
Oslanjajući se na prakse Džona Kejdža (John Cage) i Benoa Mobreja (Benoit Maubrey), rad putem zvuka problematizuje pitanje identiteta. Pitanje (ne)moći komunikacije, proces stvaranja muzičkog dela kroz zvučni asemblaž odgovara na kompleksne odnose muzika-vreme- prostor-politika. Reč kao tekst ili zvuk kao tekst u ovoj kompoziciji identifikuju čoveka (posetioca).